Menu:

Преузмите маркицу

 

"Браћо знате ли шта значи следити светог Саву и градити православну културу? То значи: да ви изграђујете, улепшавате, обесмрћујете, и своју душу и душу нашег народа, када верујете и љубите господа Христа, када му молите и када постите, када чините милостињу, када изгоните грехе из себе, када волите свој народ, када благосиљате оне који вас куну, када добро чините онима који вас мрзе, када се Богу молите за оне који вас гоне. Једном речју, када испуњавате Еванђеље Христово.

Бити православац, то још значи борити се са страстима и гресима у себи и свету око тебе, борити се са сиромаштвом, са похотом. Борити се са смрћу, са ђаволом, и увек победити себе и природу, кроз Бога и сина Божијег."

Јустин Поповић- СВЕТОСАВЉЕ КАО ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА



ТУЗЛА НА МОРСКОМ ДНУ

„Крећемо ли се улицама града Тузле и изађемо ли у њену најближу околину, видимо неке старине. Опажамо да ходамо некадашњим морским дном. То нам потврђују ископине, окамењене разнородне шкољке, њено богатство угљеном, као и њени многобројни слани бунари по којима је добила своје име.

Геолози су установили да се на мјесту данашње Тузле простирало некадашње Панонско морe. А онда је наступила нека катаклизма, нека велика промјена на површини ових крајева. Планине су се дигле, а море је нестало и тако је измијењен некадашњи изглед.

Од тог доба о овим крајевима знамо мало. Тек у спису грчког цара Константина Порфирогенета налазимо прве историјске трагове о нашем граду. Спис је писан прије скоро 1000 година. На једном мјесту спомиње Порфирогенет међу настањеним градовима у покрштеној Србији и наше мјесто и то под именом Салине тј. солане. Ти настањеници морали су бити Словени, јер је у то доба великим дијелом данашње Босне владао моћни српски кнез Часлав, у чију је државу спадала и жупа Соли тј. Салинес о којима говори поменути цар и историк Константин Порфирогенит. Послије тога име Солин помиње се тек у XIII стољећу, када је већ давно била образована босанска самостална држава. Како и посљедњи босански краљ Стјепан Томашевић у својој интитулатури помиње Соли, значи да је наша област остала у власти босанских владара све до пада Босне под турску владавину.“
(Из СПОМЕНИЦЕ СД Тузла 1937. године Радован Јовановић, професор)

 

Седиште зворничког кајмакама пренесено је из Зворника, који се налазио на периферији овог округа, у Тузлу, па је то повукло за собом и преношење епископске столице из Зворника у Тузлу /1852/, те се од тада и ова епархија зове зворничко-тузланском.
Митрополит зворнички који је прешао са седиштем из Зворника у Тузлу, звао се Агатангел.

Како у Тузли још није било епископског конака, настанио се митрополит у кући хаџи-попа Марка... Још се није могло помишљати на градњу цркве као што је ова данашња, већ на зграду која би у једном делу била резиденција епископије, а у осталом делу богомоља.

Купљено је земљиште од Петре, мајке Максима Ђукића, на коме се налази данашња црква. Одмах је отпочело набављање материјала, довожен је камен и остала грађа, гашен креч и без оклевања је отпочео рад. Мајстор је био Јосип Козина, римокатолик из Слимена код Травника. Помоћну радну снагу давали су сами парохијани.

Кад је у приземљу владичине куће устројена капела у част Успенија Пресвете Богородице, направљен је у њој олтар са освећеним антиминсом, а за школу је направљена засебна кућица од плетера, источно од цркве, са четири собе; две за учитеља, две за учионице. Тако је донекле нормализован црквено-школски живот православиих Срба у Тузли.

Темељи садашње тузланске цркве су посвећени Светом Сави.

Црква је била довршена и 27./15. августа 1882. на празник Успенија пресвете Богородице, осветио ју је митрополит Дионисије Илијевић.

ЗНАЧАЈ ове лепе и репрезентативне саборне црвке у Тузли може се сагледати тек из историјске перспективе. Она је постала не само пријатан молитвени дом у ком се развијао верски живот и побожност, него и састајалиште оних патриотских снага које су неколико деценија водиле културно-просветни и привредни живот тузланских Срба.

Овде су расла крила за нова прегнућа. У кругу црквеног живота настало је 1887. године Доњотузланско српско православно певачко друштво које је ускоро добило име Његуш. Међу овим православним певачима бивало је и католика, муслимана и Јевреја. Сви су се они овде осећали као своји међу својима, јер су долазили из дружељубља и песме.

Поред овог певачког друштва из круга црквене општине рађала су се и друга добротворна и патриотска друштва, Добротворна задруга Српкиња, Српски Соко, а још пре њих Српска читаоница у којој су њени чланови не само читали дневну и осталу штампу, већ и водили актуелне разговоре о приликама у Босни и у свету. У чланству читалаца било је и муслимана, међу којима се истицао Бакрибег Тузлић, који је био члан читаоничког одбора, али је због тога стално био на оку аустријским властима, пошто је Земаљска влада на то упозорила локалне власти у Тузли.

Нису ово били једини примери братске слоге између православних и муслимана. Било је таквих примера још у турско време кад су многи муслимани са Србима друговали, људовали, па и братимили се и узајамно спасавали. Такав пример имамо и у најтежим годинама другог светског рата. Кад су непријатељи 1943. хтели да сруше ову лепу српску православну цркву, спасена је она заузимањем тузланског муфтије Мухамеда Курта.

У свом извештају о иначе болном стању цркве у овој Епархији после друтог светског рата, поднесеном Светом ахијерејском синоду 10. јула 1945., епископ Нектарије пише о тузланској цркви: ”Црква је остала нетакнута. Сачуване су све одежде, утвари и књиге које су се у цркви затекле...„ Била је то радост за честитог старог епископа, а служи на част онима који су ту радост њему и преживелим Србима причинили. У послератном периоду црква је само улепшавана и данас блиста као права епископска катедрала.

Црква Успенија пресвете Богородице у Тузли, као и Епископски двор, проглашени су 2007. године националним благом Босне и Херцеговине.

ДРУШТВА ОСНОВАНА У ТУЗЛИ