У марту 2008. је одржано књижевно вече посвећено Свјетском дану поезије на којем су своје стихове говориле наше чланице Дајана Миливојевић и Сузана Савић.
Пјесме саткане од љубави, младости, љепоте, првих патњи, настале у самовању,у тишини, искрене и понекад болне до суза. Пјесме трагања за љубављу, истином и смислом. Пјесме чистог срца, чисте душе.
ДОСАДНА КИША
Лије киша, досадна и биједна
И вјетар њише пупољке са грана,
А ја у соби сједим, пишем пјесме,
И тек сада схватам да сам тако сама.
Киша...вече...
Колико је досадна ова киша кад лије
Моју болу,
Како су досадни ови дани кад се живи
Сам,
Кад се тражи утјеха у друштву,
Кад се не жели признати да...
Кад пупољак мојих година мора да
Увене и душа пати,
Мада то не зна, нити ће...
ЖЕЛИМ
Желим да полако утонем у траву,
У рано јутро, након буђења.
Желим...
Желим да се изгубим у великој соби,
Модрој соби осјећаја,
Да се угушим у роси...
Да утонем у заборав, у неважне ријечи.
Сада је све далеко, празно...
Тражим мјесто, мјесто изрезаних фигура,
Замагљено фантазијом неког мог
Првог далеког сањарења.
И сви смо исти...
Прије, или касније, кад пређемо праг
Стварности и уђемо у бијеле куле
Маште...
БОЖЕ
О, Ти што злу да ми науди не даш,
О, Ти што сваку моју тајну знаш,
Погледај понизно биће што пред Тобом стоји,
Што Ти се свакога дана искрено моли.
Погледај Боже мисли што ка теби лете,
Ја Ти се молим од дана кад сам била дијете,
Погледај мисли које траже Твој дом,
О, Свевишњи погледај има ли Те у срцу мом.
Знам да често правим грешке,
Да су ми мисли суморне и тешке.
Немој се срдити Боже на мене,
Јер Ти си крв што тече ми кроз вене.
Краљевство Твоје бијаше довољно велико за све,
А поступци нејаког човјека дијеле се на добре и зле.
Нека мојој души Краљевство твоје буде дом,
Сачувај за њу мјесто у праведном Краљевству Твом.
МИР
Националност, боја коже...
Питам се, да ли то важно треба да буде?
Да ли то ствара препреке да се пређе преко моста који спаја људе?
Да ли иза кише долази дуга?
Да ли љубав замјењују очај, страх, бол и туга?
Људима смрт је неизбјежна,
Но љубав је души животна чежња.
Душа зато постоји и послије смрти,
Она се само у облицима врти.
Ал* ту су и те чудне нити које нас вежу,
Желим да нас спајају, а не да нас стежу.
Ово вријеме има диктаторске мане,
У његовом такту осјећаји нису битни.
У његовом такту крије се марш игнорираности
По којем војска свијета маршира.
Ово зло у свијету пуно војвода има,
Из разних епоха и крајева свијета.
Нисмо ни први, ни посљедњи њима,
Они марширају од првих људских љета.
Понекад се чини да међу људима влада арктичка хладноћа,
Да њихова срца мржња грије,
Да њихове мисли загађују свијет,
А њих за то брига није.
Али није коначно дјело времена,
Јер нејако тијело јаку душу идеала има,
И стога може вријеме да раздвоји људе,
Али ако желимо мир, љубав и срећу,
Зашто то не би требало тако и да буде.
ТРАЖИМ ТЕ
Дуго већ тражим кораке твоје
И истину бескрајно плаву као небо...
Ал* у пијеску видим само стопе своје
И слутим у тами заробљених мисли
Неке очи што пламте.
Тражим те у пјесми и замјени свијећа,
Што горе у тами самотне ми собе.
Тражим те у вјетру с* небеских висина,
Тражим те...а не знам да ли ћу те икада пронаћи.
Ал* односи вјетар обрисе твог лика,
Валови полако бришу трагове твоје,
И у пијеску видим само стопе своје...
На трен утихнуше ријечи
Што мојим венама плове,
И свјетло што нечујном снагом
Као лептир у мраку трепери.
Не знам да ли то су сјене
На моје прозоре пале,
Ил* само ми срце слути
Сумрак што пун је тишине.
Толико је већ прохујало вјетрова
Што носе сјећања без поздрава,
Толико је већ побјегло корака
И украдених погледа.
САМОЋА
Самоћа у мени и око мене...
Мрак...ноћ...досадна и бесмислена.
Тебе нема ту поред мене,
А близу си.
Поглед ми лута далеко, далеко без циља.
Ја ..тишина...тама...
Откуцава поноћ, спава ми се...
Склапам очи и сањам, полако и нечујно.
Сан је сан, а стварност...
Стварност је.. живот.