Духовни живот се не састоји у томе да се посjећују службе или да човjек буде члан неке, па чак ни врло живе заједнице. Духовни живот се састоји у томе да човjек буде у дубоком, директном и искреном општењу са Живим Богом, а ово се достиже, са једне стране, истинитим животом, извршавањем Христових заповијести, живљењем онаквим животом који нас чини Хришћанима у стварности, а не само на ријечима, и молитвом.
Митрополит Антоније Блум
- Старче, имам ли ја срце?
- Имаш срце, али умјесто да оно ради, твој ум га ућуткава. Покушај да оствариш логику срца, логику вјере, љубав.
- Како да то постигнем?
- Први корак - да прошеташ Солуном бос, да кажу да си полудио, како би ум отишао!!! Ти, благословени, све узимаш са математичком тачношћу. Ти си астроном? Престани да размишљаш рационалистички, да би могао да радиш на самом себи
Старац Пајсије Светогорац
Скоро ни једна душевна, ни тјелесна страст, не може доћи до ума другим путем него путем сјећања на чулне ствари, зато се труди да чуваш свој ум од тога.
А то можеш постићи једино држањем ума у срцу, у унутрашњем човјеку и навиком да он стално пребива унутра и моли: “Господе, Исусе, Христе, Сине, Божији, помилуј ме”, или да тамо размишља о себи и о Богу и да у Њему налази мир.
Када осјетиш да се ум заморио и није у могућности више да пребива у умносрдачној молитви, тада употребљавај други начин. Дозволи му да размишља о Божанским и духовним стварима, како оним из Св. Писма, тако и оним које пружа Божија твар.
Свети Никодим Агиорит
Очајање се, по учењу светог Јована Лествичника, рађа или од свијести о мноштву гријехова, од очајања савјести и несносне туге (при којој се душа, покривена мноштвом рана, због неиздржљивог бола погружава у дубину очајања), или од гордости и надмјености кад се неко сматра недостојним гријеха у који је пао. Очајање правог првог облика човјека вуче у све пороке без разлике, а при очајању друге врсте човјек се још држи свог подвига што, по ријечима Јована Лествичника, не одговара разуму. Прво се лијечи уздржањем и добром надом, а друго смирењем и неосуђивањем ближњег (Лест. 26).
Узвишена и крепка душа не очајава при несрећама, ма какве биле. Јуда издајник је био малодушан и неискусан у борби због чега га је непријатељ, видјевши његово очајање, напао и принудио да се удави. Петар, међутим, као тврд камен и као искусан у борби, није пао у очајање, нити је изгубио дух приликом пада у велики гријех, него је пролио горке сузе из врелог срца. Видјевши их, непријатељ је, због тога што му се чинило да му огањ опаљује очи, побјегао далеко.
“Према томе, братијо, - учи преподобни Антиох, - немојмо се покоравати очајању када нас буде нападало, него се крепимо и ограђујмо свјетлошћу вјере, те са великом храброшћу рецимо лукавом духу: “Шта ми имамо са тобом, туђи Богу, бјегунче са неба и лукави слуго? Ти не смијеш ништа да нам учиниш. Христос, Син Божији, има власт и над нама и над свима. Њему смо сагријешили, Он ће нас и оправдати. А ти, погубни, иди од нас. Оснажени Његовим часним крстом ми сатиремо твоју змијску главу.”
Свети Серафим Саровски