Поводом Ђурђевдана, а у организацији Светосавске омладинске заједнице у Тузли, представљене су пјесме Дајане Миливојевић, чланице Секције за српски језик и књижевност.
Дајана пише дуго, озбиљно и надахнуто. Ријеткост у времену у којем живимо. То су пјесме њеног сопственог погледа на свијет, пјесме у којима је пуно емоција, мисли, благе меланхолије, али у којима се свако од нас може огледати...
ХВАЛА ТИ ГОСПОДЕ
Хвала ти Господе што постојиш
и што баш Tи сједиш на пријестолу
у срцу мом
и што си Tи господар, ту у мени,
ту гдје живе сви они које
највише волим.
Хвала ти Господе
што си тако добар господар
и што ме слушаш када плачем
најјаче што могу,
а пред другим не пустим ни глас,
хвала ти Господе на твојој доброти,
хвала ти, Tи си мој једини спас.
И хвала ти што ме увијек чуваш,
од овоземаљских мрачних сила
и тамних дубина
и злих душмана, људског лика.
Хвала ти Господе, што и кад сам тужна,
што си уз мене, па ми је лакша
сва та туга моја,
и гдје год да одем и
шта год да будем
ти знаш да увијек бићу
вјерна слуга твоја.
НА ВАСКРС
Јутрос су ме звона
пробудила
прије мајке...
залупа ми срце попут удараљке.
Уђе у собу моја стара бака,
пољуби ми чело, као бака свака.
С босиљком у руци, сунце донесе,
кад ми приђе и рече: „ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!“
Са вана се чује
изворна пјесма из села.
Пољубих и ја баку када је крај мене сјела.
Мирис босиљка срцу се принесе
и ја рекох баки: „ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ!“
Из старог бокала, мајка је воду лила,
док сам ја с црвеним јајетом лице мила.
Дјед је с поносом стајао испред врата,
а из цркве су се враћали мој брат и тата.
У дворишу се играло једно мало маче,
дјеца из села су се такмичила
Чије је јаје јаче...
Крајем је одзвањала пјесма
у име Исуса Христа,
а душа свих нас причешћених
Бијаше као сунце чиста.
МОЛИТВА СВЕТОМ САВИ
Погледај нас данас светитељу Саво,
гледај којим путем одведе нас ђаво.
Погледај и плачи, нек* ти суза кане,
помоли се за нас и за наше дане.
Дани који иду, зло нам само носе,
жедни ћемо бити поред хладне росе!
Помоли се Саво, нека те Бог чује,
не дозволи више, ђаво да нас трује.
Изреци Богу молитве своје часне,
да нам опет буду, боје дуге јасне.
Свети Саво, учитељу славни,
бар ти на своја кољена па*ни...
Моли се за ове душе, к*о из пакла,
јер су наша срца већ дуго од стакла.
молићемо и ми за наше коријене,
молићемо и ми за наше спасење.
Нек* нам живот тече
као мирна вода,
молим ти се Саво, у име
свога рода!
ПЈЕСМОМ ДАЛЕКО ОД ТУГЕ
Написаћу пјесму,
дугу као пругу,
да побјегнем њоме кад осјетим тугу...
У кофер ћу ставит*;
једну благу зиму,
хартију и перо и потребну риму,
и још мало слова нека ми се нађе,
да ми не дај Боже, не потону лађе!
Запете и тачке
у џеп од капута,
да их не изгубим све до краја пута...
Понијећу и облак
да на њему спавам,
ако срећу немам да бар о њој сањам...
У очи ћу ставит*
двије звијезде сјајне,
да ми очи кажу свих лутања тајне.
Написаћу пјесму
дугу као пругу,
да ме врати кући кад осјетим тугу...
ОБИЧНА ДРАМА
Казаљке се окрећу,
вријеме ваљда тече,
доказ да сам жива,
бол је која пече.
Рођена ја сам
да будем сама,
мој живот је
једна обична драма.
Обична драма
без сунца и маја,
без главног глумца и
срећног краја...
И кад се завјеса
спусти на крају,
сви они који
ћутке гледају,
као да живот
не бјеше ништа,
изаћиће из позоришта...
КРУГ
Туга се претвара
У бол…
Бол нађе
Сузе…
Сузе доносе
Тугу…
А душа умире
у таквом
кругу…
МОЛИМ
Молим за љубав најљепшу на свијету,
Молим за живот у дуету...
Свим срцем желим некога да волим,
И да он воли мене, због тога се молим!
Молим за јутра што би свитала у двоје,
За црвену, жуту и за друге веселе боје.
Молим за неког ко би ме држао за руку,
Неког за уточиште и сигурну луку...
За наду, љубав и сву њежност свијета,
Пољупце и додире и сва врела љета,
Умилне зиме и кућицу у цвијећу,
Не молим за пуно, молим само за срећу!
Молим за некога, ко има очи снене,
Да и он овако јако заволи мене,
Да се његова душа крај моје буди,
Да му тихо изговарам име,
Да не чују људи...
АНЂЕЛЕ МОЈ
Анђеле мој једини,
Шта се то с тобом десило,
Ко ти је крила спалио,
Ко ли те од мене сакрио?
Шта је то сад у твојим очима,
Гдје је нестао онај чаробни сјај?
Већ те дуго тражим ноћима,
А трагању никад краја...
Анђеле мој најљепши,
Знао си да су људи зли,
Зашто је онда требало
Да истим путем кренеш и ти?
Пут што те од мене одводи,
Пут који никуда не води...
Даћу цијели живот свој
Само да ти будеш добро
И да опет будеш анђео мој...
Зато ћу те тражити ноћима,
Тражићу сјај у твојим очима,
Тражићу крила спаљена,
Пронаћи морам свог анђела...
Анђеле мој, добро си знао
Да када једном љубав даш,
Заувијек си је дао.
Своју си ти, једном, поклонио мени,
Дужник сам твој, и дужник сам себи.
Зато ћу сада бити ја,
Она што анђела спашава...
Никада више немој, анђеле мој,
Да са звијерима-људима
Кренеш преко цвијећа зла,
Немој молим те, путем до дна,
Јер то ниси ти,
То ниси ти, једини мој...
За тебе опет даћу живот свој,
Јер он је ништа шта је твој...
И онда када више не буде мене
Молим те анђеле пази на себе,
Молим те чувај се...
Мој једини анђеле...
КРЕНИ СВИЈЕТЕ СА МНОМ
Крени свијете са мном,
пјевам пјесму среће,
идем путем мира
и посипам цвијеће.
Крени овим путем
којим Бог нас води,
крени путем мира,
крени ка слободи…
Окрећи се земљо
у небеском своду,
пружи ноћас руку
мени и мом роду.
Крени свијете мили,
добри људи са мном,
ма гдје год да били…
Крени свијете мили!!!
ПРОБУДИ СЕ СВИЈЕТЕ
Нестаните све бучне машине!
Процвјетај поново липова шумо,
изађите из цвијетних поља мине,
уморни од јада већ дуго ми смо.
Погледајте људи гдје је сунце зашло,
облаци су сиви и кише нам лију,
а на тијело кише падају к*о стакло
и громови с неба у душу нам бију.
Да л* вас боли душа, гдје громови пукну?
Да л* вас боли тијело од кише што пада?
Могу л* ваша срца без ватре да букну
и очи да плачу без црнога јада?
Гдје је голуб мира?
Са сунцем се скрио,
Јер и њега ово зло у срце дира,
а и он је некад бистру воду пио,
а и он је некад спас некоме био.
Зашто је проклетство ушло међу људе?
То се стално питам и по безброј пута.
Ко ли то не жели да га сретног буде,
чија ли то душа к*о по паклу лута?
Шта су крива дјеца црна или бијела?
Ко то њима може да забрани снове?
Сва су тако мала, мила и весела,
Ал* и њих у игри љуте мине лове.
Пробуди се свијете!!!
Као цвијет процвјетај,
Нека твоје мисли само миру лете,
Јер тешко је бити без дјетињства дијете
Када су и дјеца некад неком мете!
Иди тражи сунце и голуба бијелог,
Изађи из мрака и запјевај пјесму,
Не дозволи ђав*лу да те води слијепог,
Преко воде жедног,
Нити киши да ти израњава тијело!
ВЈЕРУЈЕМ
Вјерујем да постоји почетак послије краја,
Вјерујем у још љепши јун, послије лијепог маја,
Вјерујем у љепоту човјека изнутра,
И после тамних ноћи, у сунчана сутра,
Јер чак и онда када не зацјељују ране,
Ја сам та која вјерује у боље дане.
Тешко је онда када напушта ме нада,
Али вјера у вјеру најача је тада.
Вјерујем у сунце, небо и птице,
Вјерујем да и зао човјек има добро лице.
Вјерујем у љубав и љубави се дивим,
Вјерујем у живот, јер са вјером живим.
КОСОВО
СВАКИ ПУТ ДУША ЈОШ ЈАЧЕ ЗАБОЛИ
ЈЕР НЕКО ДРУГИ САД КОСОВО СВОЈИМ СЛОВИ
ЗАР СЕ ТАКО ЛАКО ГУБИ, ОНО ШТО СЕ ВОЛИ
О, БОЖЕ ЈЕСУ ЛИ ОВО САМО РУЖНИ СНОВИ?
ОД ВЈЕТРА ШТО ЈАУЧЕ И ДОЛАЗИ С ЈУГА,
ГЛАСНИЈА ЈЕ САМО МОЈА ПУСТА ТУГА,
КОРИЈЕНИМА МОЈИМ ЗАР ДА СЕ НЕКО РУГА,
О, БОЖЕ ЗАШТО НА СВОМЕ ЈА ПОСТАДОХ СЛУГА?
НЕЋУ БОГАТСТВО, РАСКОШ И СЈАЈ,
ХОЋУ САМО У СВОЈ РОДНИ КРАЈ,
КОСОВО МОЈЕ, МОЈ ЗЕМАЉСКИ РАЈ,
ЖЕЛИМ ОПЕТ У ТВОЈ ТОПЛИ ЗАГРЉАЈ.
У ЦРКВЕ И МАНАСТИРЕ ДА УЂЕМ ПОНОВО,
ЈЕДИНО ЈЕ ШТО ЋЕ СМИРИТИ БОЛНО СРЦЕ ОВО
ЈЕР ЈА, НЕ ЖЕЛИМ НИШТА ШТО ЈЕ НОВО,
САМО ДА МИ ВРАТЕ МОЈЕ КОСОВО!!!